петак, 22. фебруар 2019.

НОВИ БЛОГ



Блог Моје Перо сада има нову адресу и дом!

Овај блог ће ускоро бити угашен, а моја дела можете читати на: mojepero.home.blog/

Уколико направите профил на платформи на којој је блог, добићете прилику да коментаришете дела, да их лајкујете и поделите на вашој Фејсбук страници.

Видимо се тамо!

недеља, 02. децембар 2018.

НА КРАЈУ СЕ СВЕ ОТКРИЈЕ


 
Photo by eddie howell on Unsplash.

„Дошли сте овај пут у посету?“ упитао је низак, пуначак човек тридесетих година једну старију госпођу седе косе увијене у пунђу. Деловала је утучено. Стајали су између споменика који су се гурали међусобно, збијени на препуном моштаничком гробљу.
„Пријатељица ме је наговорила. Каже добро је за душу. А мени је само теже, знате... да га гледам.“
„Сазнати такво нешто након смрти је једна од најгорих ствари које човек може да доживи.“
„Не знам да ли ћу икада моћи да му опростим превару. Ипак, Ваша ситуација није нимало лакша. Прошло је већ три године.“
„А ја и даље долазим на сваку годишњицу, Задушницу, суботу... И даље ме прогони нека сулуда нада да ћу је поново видети.“ Човек се загледао у очи вешто утиснуте на мермерној плочи. Потом је уздахнуо и сео на клупу иза гроба. Наставио је носталгично да посматра дрвени крст забоден у земљу тик уз полеђину плоче. Слова и бројеви су се једва назирали. Ветар, киша, снег, жега. Све је то брисало трагове имена и година. Опет је уздахнуо.
„Мислите ли о томе зашто је тако?“ старица му се приближила, али је остала на ногама, повремено бацајући погледе ка прилазу гробљу као да је очекивала некога.
„Зашто се надам или зашто се такве ствари сазнају тако лако и брзо?“
„Можда и једно и друго.“
„Била је моја прва, па и једина љубав. Мислио сам да ме је волела колико и ја њу. Сада знам да је само мој новац хтела. Нисам без њега био богзна каква прилика. А о откривању тајни након смрти... па, ваљда ту важи она да се на крају увек све открије.“
„А ја знам да ме је увек волео. Био је срећан човек, весељак. Показивао ми је љубав сваки дан. Никада нисам ни помислила да он има толико љубави у себи да му није било довољно да воли једну жену.“
„Зар је то толико лоше? Ако сте обоје били срећни и вољени?“
„Када сам сазнала, било ми је лакше. Можда је то ужасно рећи, али је тако. Нисам више желела да га додирнем, да га пољубим. Да легнем са њим. А то ми је увек недостајало највише.“
„Ваљда је додир оно што свима нама највише фали.“
„Ено Кристине.“ рече госпођа и показа главом ка прилици која им се приближавала.
Омалени човек је устао. У исти мах као да је постао веселији и тужнији. Осмехнуо се када је угледао заносну црнокосу у белој, скоро прозирној хаљини кратких рукава. Падала јој је негде испод колена и била таман довољно уска да се назре њена витка фигура. На глави је имала црвени шешир са превеликим црним цветом. Да није било тог детаља деловала би попут утваре.
„Господине Лукићу“, рекла је уз осмех и благи наклон. „Госпођо Стаменковић, драго ми је да Вас видим. Дуго нисте долазили.“
„Како сте, драга Кристина?“ занимала се старија госпођа.
„Као и увек. Сетно. Не могу да се жалим много, додуше, упознала сам једног правог џентлмена јуче. Ко би рекао да је таквих остало у овоме веку.“
„Опростите што Вас питам, али мене је увек занимало, премда сам мислио да се не познајемо довољно, али, ето Ви о нама све знате, наиме, занимало ме је која је то тајна која Вас нагони да се враћате овамо?“
Кристина се више није осмехивала. Израз лица јој је постао хладан. Није се мрштила, али као да се читава њена структура изменила. Човек који се претвара да је неко ко није лако баца своју маску и показује право лице када га на то изазову. Али је то трајало врло кратко. Млада лепотица брзо је вратила своју умекшану образину натраг и погледала према једном удаљениом старом споменику.
„Некада нису туђе тајне те које нас вуку овамо. Некада су то наши греси.“ После тога није деловало да ће ишта више рећи, али је села на малу клупу и скинула шешир као да се спрема да каже нешто веома важно. Међутим неко ју је прекинуо у томе.
Уским степеницама се пео један старији господин. Био је у црнини и носио је велики букет. Један од оних које виртуозно слажу у корпе, сав шарен и усклађен.
Приближавао им се лагано, а госпођа Стаменковић се ухватила за предео око срца. Лукић јој је пришао и загрлио је.
Кристина их је све љубопитиво посматрала размишљајући при том да ли да им заиста каже како је убила свог мужа тако вешто да су сви мислили да се догодила страшна несрећа и како се убрзо потом, захваљујући осветољубивој судбини, насмрт разболела и умрла остављајући све да мисле да није имала снаге и воље да се без свог драгог бори за живот. Зато су их и сахранили у истој гробници, а Кристина је осуђена да читаву своју смрт проведе изнад човека према коме је гајила једино дубоку мржњу, а који је сада тупо посматра са ивице њихове надгробне плоче и не дај јој ни у тај пакао да оде, да се од његовог мучења тамо одмори.

Господин Стаменковић већ је стигао до гроба своје жене. Спустио је корпу са цвећем на црни мермер, па се прекрстио и пољубио слику на плочи. Потом је запалио једну цигарету, пажљиво је увукао у малу дрвену муштиклу коју је извадио из џепа, и ставио је на ивицу гроба.
„Теби за душу, најдража моја Ана.“ Две сузе су засијале на његовом лицу и он их је пустио да падну.
Госпођа се одвојила од Лукића и пришла своме мужу. По први пут од кад је открила његову тајну, она осети нежност према њему. Да ли је то због тога што га није видела годину дана, или због његовог дирљивог ритуала који је обављао сваког месеца, она је схватила да је ипак на путу да му опрости. То ју је уплашило, јер је знала ─ отићи ће онда заиста са овога света.
А господин Лукић је још мало постојао ту, чежњиво гледајући уцвељеног мужа и жену, немоћну да га додирне, али која је без обзира на то стајала уз њега и држала га за руку. Потом је одшетао одатле, није ни приметио да је Кристина већ отишла.
Кренуо је ко зна где, сигуран да она никада више неће доћи, у исто време знајући да ће се следеће суботе опет вратити овде, да одстоји неколико сати, а онда ће као и сада отићи у било ком правцу, разочаран и немоћан да се своје наде ослободи.
Господин Стаменковић, наравно, није могао да види никога од њих, али је могао да се закуне да је овај пут осетио своју вољену ту негде близу себе и он заплака још јаче. Извадио је марамицу из џепа, обрисао сузе и умирио се. Пришао је опет гробу, угасио цигарету, узео муштиклу, прекрстио се, пољубио слику урезану на мермеру, и лагано отишао, знајући да ће се следећом приликом вратити, свестан да колико год имао љубави у себи да подели другима, више је никоме неће дати. Остало му је само још да воли једну мртву жену и да чека свој неумитан крај.

понедељак, 25. јун 2018.

ОДГОВОР



Проф. др П. П.  је одличан предавач. Организује своје излагање вешто. Дође, почне и не стаје. Ту је све објашњено, ту нема питања и нема додавања. Он исприча своје; то је вешто припремио, уз бројна понављања, да то уђе у главу. Ужива у томе. Питања тек на крају, молим Вас, колеге/нице. Он је још бољи писац. Заиста. Ту се све прочита. И песник и човек, и, професор.
Проф. др П. П. дође на испит.
„Пеки је мало неровозан“, кажем уз осмех.
„Ушла му контрола“, каже Персефона.
„Човек је он. Професор човек“, додајемо сви.
Има пуно младих овде!, кум мој се одушевљава. Дошао да ми пружи подршку. Буквално, да ме држи, ако затреба. Операција стомачног слепца није мала ствар.
„Добар дан, професоре!“ Проф. др П. П. застане. Леђа к студенту, да му покаже... шта ти ја знам шта показује. Па, леђа. Показује леђа. Добро. И настави потом. Нема отпоздрава. Лепо је то, просто човек се нагледа леђа неких.
„Професоре, прва, да, одговарам, морам, због.“ Фрагментарно ми то нешто. Нећу да се јадам.
„Добро, колегинице. Изволите.“
Уђете да одговарате.
„А не, па ја нисам читала овај роман. Дан шести.
„Па зашто?“ Разумевање.
„Нисам стигла, професоре.“
„Нисте стигли. Добро...“
„Хвала. Видимо се следећи пут“, кажем уз осмех.
„То Вам је, колегинице, врло брзо.“
„Таман, професоре, да прочитам то како треба.“
„Ако је то једино што нисте прочитали...“ Какво разумевање!
„У принципу и јесте, професоре.“
„Довиђења.“
„Хвала. Довиђења, пријатно, професоре. Људи, вама срећно!“

Вратите се да одговарате.
„Добар дан, професоре.“ Овај пут је то један поглед онако искоса, уз титрави смешак. Без отпоздрава. Добро. И то је за људе. Можда он то у себи...
Колегиница једна, Ј. А, је надахнуће, вредна. Седи на столу. Мршава. Бледа. Прилазим. Размењујемо идеје, мисли. Разговарамо. Дивно је чути туђе мисли. Она има одличне идеје. Упуштамо се у разговоре о књижевности. Знамо ми то. Колегиница друга, А. Ђ, каже како је тешко повезивати кад се не зна све. И друге колегинице се укључују. Слажемо се да је врло важно разумети градиво. Сви смо осмехом задовољни.
Улазим да одговарам. Дошао је ред.
Избора доста. Узимају папириће с питањима. Чекам да остану два, просто јер је лакше одабрати.
„Који је лепши! Еци-пеци... Не. Сви су лепи.“ Бирам. Одличне теме. Повезујем, увезујем, асоцијације, аналогије.
„А године, колегинице?“
 „Ух, професоре. У време рата је то било.“
„Ког рата?“
„Првог.“
„Кад? Можете ли отприлике да ми кажете?“
Како кад, па рекла сам. Добро. „После рата.“
„Зар нисте рекли да је то симболизам?“
„Да, да. Дакле, то је пре рата. Јер, тада је и био симболизам. С тим што смо имали и парнасовство прво. Ево, Дучић је почео 1901, па 1908. Али, моје питање је Беспуће.“
Одговара ономе што се дешава.
„Колегинице, ја једино да пишем Ваше одговоре. То Вам је као неки ток свести...“
„Јесте!“ Лупкам папир. „То је ток свести“, осмехујемо се обоје.
„Што нисте писали?“
„Писала сам.“
„Да видим шта сте Ви то писали.“ Узима папир, гледа. Моје асоцијације. Везе. Успомене.
„Шта сте Ви последње положили?“
„Ух, не знам.“ Мало и плачем, јер сам осетљиви створ. Блесава. „Не, ово је недопустиво професоре.“ Клима главом. „Не, недопустиво је да се ја овако понашам.“ Диже обрве. Професор човек.
„Ево, положили сте креативно писање. Па, да...“ Јесам! Креативно писање. Десет. Пантић. Човек професор. Дивота.
„Хајде, колегинице“, каже Проф. др П. П. „Дођите Ви у понедељак у пола 12. Смирите се. Ви као да сте читали пет књига у исто време...“
„Па јесам.“
„...и гледали телевизију уз то.“
 „А, то нисам, телевизију не.“
„Дођите, дакле, тада и тада.“
„Наравно.“ Разумевање. Поштовање.

И дођете онда тад и тад, договорено, уговорено.
„Ево, ја сам стигла профеосре.“
„Сачекајте.“ Заузет човек. Иде негде. Дође.
„Уђите.“ Седнем. Настављам преслишавање из црвене свеске. Да ли ћу опет да извлачим питања? Или ћу она од прошлога пута?
„Узмите од Дучића Поезију и од Андрића Травничку хронику.“ Смешкам се. Добра питања.
„Дакле, само поезију, не Градове и химере?“
„Да, само поезију.“
Пишем. Године, називе, асоцијације, аналогије, повезујем слободним покретом. Улазе студенти и предавачи. Професорка Ђ. Осмех осмехом узвраћа. Лепота! Професор Д. „О, добар дан, професоре. Како сте?“ Човек професор ми пружа руку. Руковање, једнаковање. Поштовање.
Проф. др П. П. се мешкољи у фотељи.
Одлази професор Д.
Професорка Ђ. и Проф. др П. П. причају:
„Како је Марија?“ Хе-хе. Моја нека имењакиња.
„Добро је, стрес, знате, од испита.“
„Ех. Па добро, све је то нормално. Сетимо се и нас. Прође то.“
„Ма да...“ Лепо је чути разумевање. Тешко је слушати сумњу у нараштаје.

Лупка прстима по наслону за руке. Чита неку књигу, потом је баца у ђубре. Ух, мора да је лоша. Али опет... књига је то.
„Колико још мислите то да пишете?“ Збуњена сам. Но, добро.
„Ево, још мало.“
„Колико?“
„Док не напишем.“, кажем уз осмех.
„Имате још пет минута.“ Рокови, скокови, блокови. Па шта радимо ми то?
Но, кад се жели, није тешко. Професор се мршти. Као да сам све то наглас рекла. Нисам. Пишем. Добро. Доста. Да причам мало. Одговарам. Почињем од почетка, године, доба, период. Набрајам дела. Потом саме песме. Повезујем. Асоцијације слободне ређам.
„Видите професоре, тај Дучићев шум који повезује природу и хијазме у њој, он као да је онај шум на телевизији, дакле, онај што кажу да је из универзума!“ Узбуђење расте. Није ли поезија дивна?
Проф. др П. П. преврће очима. Уљудно. Видим колико је сати.
„Добро, тако кажу, наравно. То треба проверити, али је занимљива аналогија.“
Проф. др П. П. преврће очима. „Пређите на друго питање.“
Одлично! Андрић. Ко још њега не воли?
Године, грађа за хронику, дубина човека и односи међу народима. Није то само песимизам, има ту и наде. „Међутим, то је крај романа На Дрини ћуприја, није то Травничка хроника. Али, крајеви код Андрића су важни. Ево, на почетку Травничке хронике имамо кафану, тако и на крају, где се сви великани налазе да причају. У На Дрини ћуприја имамо мост и везе. Мост је у средишту када је Андрић у питању. Мост се такође јавља и код Црњанског, али на другачији начин. Код Андрића је мост разрушен, мада, не потпуно. Ипак, има наде.“ Стајем. Пијем воду. Професор жмури, прсти на челу. У мислима.
„Да ли имате неко питање професоре? Шта бих још могла да кажем?“
„Шта бисте још могли да кажете?“
Забуна.
„То је питање?“ Добро. „Мислила сам нешто конкретније.“ Осмех у папир. Шта још рећи! Проф. др П. П. се мршти.
„Добро, ја сам поредила Травничку хронику и На Дрини ћуприју, просто јер сам читала у исто време и упоређивала. То је важно, негде...“
„Дајте ми индекс, колегинице.“ Ух. Прекид.
„Добро.“ Узимам индекс и видим на удаљеној столици одличну књигу коју сам купила. Свратила до књижаре, нашла, дивно!
Да орасположим професора мало, ведро кажем: „Купила сам Дан шести, професоре!“
Проф. др П. П. се мршти. Благо се осмехујем. Гледам шта ми уписује. 7. Молим? Хм.
Па добро, јесам овако причала асоцијативно, повезивала, својим речима говорила, уз осмех и надахнуће. Књижевност, дивно!
Завршава уписивање. Не гледа ме.
„Добро, професоре. Реците ми, шта сам добила.“
„Брљбрљ збољр писмени“ Шта?!
„Због писменог?!“
„Кажем, потврдили сте писмени.“
„Добро. Због чега?“ Ћути.
„Реците ми, како могу да напредујем?“
„Их, како...“
„Добро, професоре, шта сам то рекла, зашто, објасните ми?“
Проф. др П. П. је бесан. Устаје. Гласно. Као ураган. Каже нешто. Викне: „Свашта!“
Потрес вилице. Нећеш плакати, мајчина ћерко, опет! Он се окреће. Леђа. Ево их. Та позната леђа. Суза. Не! Не може!
Посматрам их. Професора и професорку Ђ. Види се све на лицу. Очи крупне, лице бледо. Нигде смешка. Благо јој се осмехнем. Не види ме, гледа у професора бледо. Причају нешто. Опуштам се.
Морам га питати за дипломски сада кад сам готова с овим делом испита.
Он полази.
„Професоре, да Вас питам само још ово, у вези са дипломским...“
„Шта дипломски?“
„Свратила бих на консултације после одмора, после лета, знате...“ осмехујем се,
„...дали сте ми тему.“
„Коју тему?!“
„О фантастици данашње књижевности.“
Професор се, да извинете, откравио. Лице се опушта. Која промена! Осмех. Лепота. Клима главом.
„Дођите, колегинице.“
„У реду. Хвала, довиђења. Пријатно.“
Излазим напоље.
Видим колико је сати.

Photo by Brandi Redd on Unsplash.

понедељак, 18. јун 2018.

"БАСНА"

             
Realm - Sheep Hearding by atomhawk.
           


            БАСНА ПОД НАВИДНИЦИМА

Постоји данас једно стадо оваца. Размилело се по земљи својој и подмладак јој већином блеји, док старина ради како би отхранила тај подмладак, који је, углавном и ако ћемо право, парадоксално, већ стасао за рад.
Одговор на питање зашто ти јагањци не раде треба тражити у самој земљи, односно у њеним чобанима. Главни је један, Вођа, и он ─ води. У томе је управо и проблем.
Овце, помућене у своме свету, помно прате то вођење и још приде шта им се да гледају, слушају и упијају у себе. Љубав им ли пружиш, тиме ће и одговорити. Али, даш им ли балегу и ускратиш ли им доступност, удаљиш ли им, наиме, сочне травке и листове убране са племенитих стабала, оне, не знавши како да дођу до њих ─ балегу ће јести. И томе служе ти, звани, чобани.
Истина је, овце мисле како саме бирају чобане. Тужно је ─ чобани се бирају. Ко их бира? Мутне воде их избацују и хране. Мутне, али нахујале, бурне.
Некада, дешавало се, овце скоком по чобану, Вођи, те он ─ хоп! ─ у раку коју му продубише оне исте мутне воде. А то, уистину, није било продуктивно и с потомцима на уму, корисно решење.
*
Бива данас један Вођа. И он ─ води. Оном мутном, хладном, равнодушном, а тако узбурканом водом он води, њоме вођен и сам. И цела та скаламерија од оваца увезаних балегом, у мутљавини брзака, које масирају чобани, а на чијим умовима седи Вођ, све то иде у три лепе... а тако, тако гадне, у три избе мраковине.
*
Овце, и јагњићи, чија крв мора бити врела (а њихова је млака), премда су у наданој мањини, попут оних гласногрлих триста, не дају Видима, видарима трава, и поштоваоцима листова са најплеменитијих дрвета, не дају им, наиме, да се чују.
Не умеју оне, да их чују, мутне им очи, осветлили!

            ***
Наравно, ученије:
Не треба овцама, данас, Вођа који води. Треба им Ован рогати, снажни, који ће заједно са Видима, лечен и поштован њима, да корача сигурно по зеленој, оној сочној, трави, домашајући се, помажући овчицама драгим, да побрсте који племенит, најплеменитији Лист.

Dall sheep by Alithographica.